MEDIJSKO PRAVO I SLOBODA JAVNOG INFORMISANJA U REPUBLICI SRBIJI

Abstract

Autori u radu ukazuju na sve veći značaj medija, a samim tim i medijskog prava, stvaranje nezavisne medijske politike i zaštitu interesa lica na koja se odnose objavljene informacije, pozivajući se na Evropski sud za ljudska prava. Medijsko zakonodavstvo u Republici Srbiji je počelo da se razvija u poslednjoj deceniji XX veka. Otuda je u zakonskim propisima koji su regulisali ovu osetljivu zakonsku materiju bilo dosta propusta, koje je velikim delom ispravio važeći Zakon o javnom informisanju i medijima. Ovaj Zakon garantuje nekoliko osnovnih principa koji omogućavaju slobodu javnog informisanja. Tu mislimo, pre svega, na princip istine i demokratije, koji omogućavaju slobodu govora i izražavanja. Bez ove slobode nema ostvarivanja ljudskih potencijala i kreativnosti, niti ostvarivanja demokratskog ideala. Posebno je značajno omogućavanje postojanja suprotstavljenih mišljenja, tako da važeći Ustav Republike Srbije garantuje razvijanje duha tolerancije i međukulturnog dijaloga. Važeća zakonska regulativa u Srbiji omogućava novinarima (medijima) da iznose informacije, ali ih obavezuje da to čine samo objektivno, potpuno i blagovremeno. U suprotnom, lice na koje se odnosi objavljena informacija, kome je povređeno određeno pravo ili interes, ima mogućnost da se obrati nadležnom sudu radi zaštite svoje ličnosti, privatnog života i identiteta. Zakon o javnom informisanju i medijima je napravio krupne korake u ovoj oblasti, ali će sigurno biti potrebno da, u bližoj ili daljoj budućnosti, dođe do određenih promena i usaglašavanja sa evropskim zakonodavstvom.